петак, 28. јун 2013.

ПЕТРОВАРАДИНСКА АЖДАЈА


ПЕТРОВАРАДИНСКА АЖДАЈА

1898

Браћо моја и дружино драга

Кад би мене дозволила снага

И кад би ме грло послушало

А Гудало Гусле неиздало

Пјева бих ви црну попијевку

Шта је било у прошлом вијеку

Шта радише људи незналице

Да ви парам брацке џигараде.

Војник један од Бачке Паланке

Оста бјеше код болесне мајке.

За два дана ни минута више

Него што му у објави пише,

Кад се јави своме командиру,

Он га нешће оставит на миру,

Но за такву незнатну кривицу

Капетан га баци у тамницу,

То капетан није но будала

Шта уради мајка му кукала.

Што уради што не раде људи

На смрт такву брата да осуди,

Кукавица, зашто и збот чега?

На смрт грозну да осуди њега,

У тврћаву Петроварадинску

Док чу стражар јауке и писку,

У овоме староме зиндану,

Шарка гуја кроз ходнике бану,

На војника крвннчки напану.

Кад се кучка поче да привлачи

А поганске очи исколачи

Упријеко језик кад избачи

А отровне кад указа зубе

Сучим ће му срце да искубе!

Дугачка је дванајест метара

Сто педесет кила са кантара

А столећа неколико стара

Љута шарка кад нападе Рајка

Шта дочека кукала му мајка,

Он стражара куми богоради

Чујеш Змија шта од мене ради

Отвори ми на бедему врата

Спаси свога Словенина брата

Видиш Змија да ми ломи кости

Хрђо који немаш народности

Мој гроб куми нека ти опрости

Нема браћо од погани спаса

Неста момку аваза и гласа!

Но испусти душу иа мукама

Бранећи се голијем рукама.

Задуго се мучио и чуја

Докле га је савдадала гуја.

Осам пута око њега спучи

И мука га живијех намучи,

Три га пута стеже око врата

И удави царева солдата

Па га свали и на земљу леже

Да јој мртва жртва не побјеже.

А он пред смрт чему да прибјеже?

Земљу куми у њу да пропане

Ил светога Ђорђија да бане

Ђе ои ноћас светитељу Ђорће

У тамницу к мене што не дође?

На твојему вилену ђогату,

Да поможеш словенину брату

Од Аждаје љуте заштитниче

И велики богоугодниче,

Јер он и ти као војник страда,

У далека Палестину града.

Боже један који си у моћи

Чеду своме што нешће помоћи?

Но допушти пужећему гаду,

Да у Петроварадину граду

Халапљивост своју да зајази

Моје мртво тјело да накази

Куми бога да би му помога

Ал' му не би користи од тога!

Он испушти душу на мукама

Бранећи се голијем рукама.

Докле ова гадна неспримница

Уништи га са земљина лица

Па му зубе под грло задубе

Крв му попи и срце искубе

Оглода му изломљене кости.

Имају ли друте народности?

Ваке смрти и ваке жалости

Да се такво изврши базвлашће

Над војником што служи без плаће

Сва ће срца људски и болећа

Кроз вјекове на то да подсјећа.

Клањаће се његову костуру

И пљувати на такву културу

Да се може у новом вијеку

Тако нешто тревити чоеку.

У плејади мученија свије

Смрт његова изостала није.

Нит је било страшне смрти ове

Од кад чоек на небеса зове.

За смрг црну народи не знаду

Но за ову у Новоме Саду.

Да је има снагу Голијата

Није мога побјећи на врата

Ил' громови Пророка Илије,

Главу мога изнијети није,

Из тврћаве Петроварадинске

Ђе су прије империје Римске

Ту живјеле ко зна какве вјере

Кроз вјекове прије нове Ере.

Но стражара погани и мрца

Ђе он нема куражи ни срца

А има је бојеве меткове

Да прослави себе кроз вјекове

И да помоћ своме другу пружи

И цијели свијет да задужи.

Капетну хабер кад је стига,

Ка манит се из постеље дига!

Кад отвори од бедема врата,

А војника наће оглодата

И Аждају да код њега лежи

Препаде се и шћаше да бјежи!

Али савјест поче да га кори:

Чини му се костур проговори:

,,Капетане твојега ти чина

Немој бјежат са мјеста злочина,

Ђе си дига на вјетар ситницу

И створио јаде и кривицу

Отиће ти глава на вјешала,

Па сад да си у чину Маршала.

Дворио сам мајку двије ноћи,

Те не могах на вријеме доћи,

И зато ми руса глава оде,

Кукавицо и људски изроде".

Но кад ови велики злочинац,

Призна да је пред законом кривац

Па стражара поче да укара:

,,3ашто хрђо и ништа војниче?

Кад чу како које витез виче,

Имао си убојне меткове

Да прославиш себе кроз вјекове,

И да спасиш и мене и њега

Него си се крио и побјега,

Ту капетан донесе одлуку,

Да погине по кратком поступку,

Да не чека закон да му суди,

Да га коре и да пљују људи,

Па му иешто дуну у памети

Уби Гују Рајка да освети

Па се онда примаче костуру

И проклиње своју Диктатуру

За крв твоју ја сам кривац главни

Опрости ми мучениче славни

Ко је знао за овога гада

Ту да живи у зидине града,

Те ме на то научио ћаво,

Што урадих није било право,

Зато и ја данас морам мријет

Да заједно оставимо свијег,

За велико моје покајање?!

Врући метак у чело опали

Три су леша у крв једну пали,

И тако се та заврши драма

Што је није било од Адама?!

Што Русима оружје остави!

Наполеон и Виљем су тако,

Оба пошли путем наопако,

Па и Хитлер и његова сила,

Сломио је на Балтику крила,

И нацију велику и јаку,

Оставио у вјечноме мраку,

И сваки ће тако да обрши,

Који људске односе прекрши!

Ето куд се у прошлост занијех,

И да тући опомињем гријех,

Но слушајте Гусле наше миле,

Које су нас надом кријепиле,

Кроз велика и бурна столећа,

Биле су нам утјеха највећа.

Послушајте Гусле и гуслара,

Људска душа нек ви се одмара.

Нема коментара:

Постави коментар