ТАЛИЈАНСКЕ РЕПРЕСАЛИЈЕ И ПОГИБИЈА ЈАГОША ФЕМИЋА С ДРУШТВОМ У СЕЛУ ФЕМИЋА КРШ

ТАЛИЈАНСКЕ РЕПРЕСАЛИЈЕ

И ПОГИБИЈА ЈАГОША ФЕМИЋА

С ДРУШТВОМ У СЕЛУ ФЕМИЋА КРШ

Колико је на свијету људи

Свак по нешто нарочито жуди,

Неко воли да петља и лаже

Неко воли да истину каже,

Неко паре да на банку слаже

Неко да се изнад људи пење

Да му свијет под ногама стење,

Ка што праве на врата Азије

И какве се праве инвазије

Како газе сиротињу рају

Како пиште ђеца по Синају

Неко воли славу и ордење,

Црногорац брда и камење

Од како је са Косова доша

Без Лазара оста и Милоша,

Те у ове планине добјежа

Са ђецом је под пећине лежа

У колибе и у Савардаке

И уз Гусле пјева за јунаке,

За велике муке и Хајдуке

И свезане Милошеве руке,

За Шарина и за Јабучина

Те му пјесма ђецу челичила

Да презиру муке и тавнице

Да не смију бити издајице,

Обичаје да не забораве

Родитеље саме не оставе,

Да се диче с петвјековном борбом

С Традицијом и самијем собом

Да упамте што им Отац каза

Ђед да им је доша са Кавказа,

И ту муке подносили тешке

Рад слободе љуцке и витешке.

— Није мога за свијет бијели

Са Мујагом жену да дијели

Од велике муке и невоље

Правили су многе богомоље

Једна бјеше за Бијело Поље.

Ђе Брзава свире из планина.

Ту је Црква и куће зидина

Ту је с ђецом добјежала мајка

За вријеме ропства и турака,

Јест Фемија Вукобаша стара

Удовица Николе сердара

Пејовића из Братоножића.,

Са три сина тринајест унука

Мила мајка Брђанина Вука

А крш један више куће Њене

Рад заслуга и рад успомене,

По имену Чоек жене, ове

Крш Фемића оста да се зове,

И живјеће докле сунце грије

Крш и име госпође Фемије,

У полагању наше историје

Но ту скоро о Илину дану

Баталион Талијана бану

А пред њима Базјак команданте

То Фемићи добро да упамте,

Док Застава црна залепрша

Више Лима на Кршу Фемића,

Талијани село запалише,

И велику пустош направише,

Ту убише петнајес сељака

У Мочила на дно Лединака

Све добријех људи и јунака

Пали Врани на љуцка телеса

А дим црни свеза у небеса,

Запалише школу код Брзаве

Да за собом ништа не оставе,

Дивно село Фемића на Лиму

Оставише у огњу и диму

Све дадоше врагу и пламену

Не остаде камен на камену,

Одведоше људе у таоце

Плијенише говеда и овце

Какве пљачке и отимачине

Каке праве нељуцке злочине

Било село а сад пепелиште

Пиште ђеца на огорелишта

Талијани манијаци луди

Не знадоше да се зову људи

Каква им је корист од несреће

Те су братство утрли Фемиће

Те у томе јуначкоме селу

Траг им гадни оста по пепелу

Питам себе без ниђе никога

Имаше ли икака разлога

Да толико звјерство употребе

И нагрде пред народом себе

Бил то други урадио неко?

Губало их Хришћанско млијеко