ИБРУ БУЛАТОВИЋУ
Лелек се чује у Ровца тврда,
Планине јече а плачу брда,
Слегло се племе до мутне Таре,
Над сјени једне легенде старе.
У мркле ледне јесење дане,
Умро је Ибро Ровачки бане,
Пао је земљи горостас стари,
Што за страх ничи никад не мари.
Насјекао се глава са зулумћара,
Носио ордење од пет владара;
И нема више сурога орла,
Нема витеза с Вучијег Дола,
Преста' је живот ал' није име.
С Платија вила јади за њиме:
„А збиља је сва истина
Што ми црни гавран рече
Од старије витезова
Баш ни један не утече".
Нема Мира ни Драгише,
Ни старога Вукалице,
Нема Луке ни Ненада,
Милисава љуте злице,
Нема Шола војеводе,
Нема Маша барјактара,
С два морачка калуђера,
Рашовића два сердара.
Ти посљедњи бедем бјеше
Тих старијех слободњака,
Па и тебе изгубисмо
Друже људи и јунака.
Нема коментара:
Постави коментар